Klisura reke Gradac – evropska oaza čistoće

2

Na zapadu Srbije, tamo gde među šumovitim planinama izviru hladne reke neobične lepote, nalazi se jedna klisura po mnogo čemu jedinstvena u Srbiji, pa i samoj Evropi. To je put koji dubi reka Gradac, noseći sa sobom kristalno čistu vodu i napaja prirodu svojih zelenih obala.


Koliko je priroda ovde netaknuta i neukaljana rukama i delatnostima čoveka govori i podatak da je reci Gradac na Evropskom kongresu ekologa u Peruđi dodeljen “Zlatni list”, čime je njen vodotok svrstan među najčistije u Evropi.


Ona nastaje ispod velike zelene planine Povlen, duboko u njegovim padinama, gde se spajaju Bukovačka reka i Zabava. Dok se survavaju niz obronke planine i u proleće nose otpale grane i oborena debla, nabujale od otopljenih snegova, svojim vodama prave reku Gradac i daju joj snagu da dubi svoje krivudavo korito, od čije lepote zastaje dah.


I tek što nastane i svojim plavim vodama zasija na suncu, ona postaje ponornica. Kod Lastre i Ostojića vira reka ponire i teče pod zemljom. Ovaj njen deo periodskog toka, poznat je kao Suvaja, a sama reka se nalazi ispod zemlje na nepoznatoj dubini. Vode su joj tako usmerene prema vrelu Kolovrat, koje se nalazi nizvodno od glavnog izvora Zelenac. Ovde, gde se šum vode ne čuje, sve je mirno. Tu tišinu remeti samo cvrkut kosova i zeba, huka sova i u gluvo doba noći šum medveđih i vučjih koraka kroz guste šume nad stenama. I, naravno, voz, kad preko pruge Beograd – Bar zaklopara preko uglačanih šina.


Taj svoj, takozvani gornji tok, završava kod Jakog izvora, gde Gradac ponovo izlazi na svetlost dana. U blizini sela Bogatić ona ponovo uzima zamah pod toplim zracima sunca i kreće na svoj krivudavi put.


Dubeći visoke litice i ispod njih korito, na mestima između sela Lelići i Brangovići duboko i preko 300 metara, reka dubi kras valjevske Podgorine još od ledenog doba. Nekada davno ovde su se nalazile krečnjačke i vulkanske stene, koje je voda svojim upornim strujanjem spirala i mrvila i tako svojim silama stvarala krajolik.


Niz strme litice, iznad kojih se probijaju zraci sunca, tek je poneko drvo iskrivljeno vetrom i kišama, a na dnu iz doline kao da izrastaju stenoviti zidovi, podsečeni koritom reke.

Tako su nastala i vrela Zelenac i Kolovrat, jer stene nisu mogle da se razbiju, već su predstavljale barijere, ali je voda kroz njih ipak pronašla svoj put.


U ovom delu surove lepote klisure, među šikarama i šibljacima na liticama i kamenjarima, nad koritim u kome reka juri u svojoj burnoj snazi, jedna velika stena izdigla se ka nebu i na njoj ostaci nekadašnje tvrđave. To je Jerinin grad u ataru sela Brangović, arheološki lokalitet na obroncima brda Branig. Ona priča staru i pomalo tajanstvenu priču o nekadašnjem starom utvrđenju, za koje se veruje da je podignuto u 4. veku.

Razvaline grada, koje je narod nazivao Bežane, jer su se tu sakrivali od Turaka, nekada je imao bedeme, veliku i nekoliko manjih kula. Bio je sa svih strana nedostupan dok je pod njim proticala reka. Prema nekim predanjima, bio je episkopsko sedište za ovaj kraj Balkanskog poluostrva, a o tome svedoče i ostaci crkve iz 5. ili 6. veka, za koju se veruje da je srušena tokom avarskih i slovenskih opsada. Veruje se da je Jerinin grad napušten i prepušten zubu vremena u vreme srpsko – mađarskih borbi, koje su vođene u vreme kneza Časlava u 10. veku.


I Gradac nastavlja dalje, kao da nas podseća da su njegove vode tekle i u najdavnija vremena i da bi mogao mnogo toga da ispriča.

I dok pravi zaokrete u svom toku, smenjuju se bele litice, plavine uz obalu prošarane mentom, rastavićima i mlečikom, na kamenjarima visoke topole, čije grane šume zajedno sa brzom vodom.

gradac menta rekagradac

A u tamnim listopadnim šumama, gde jedva da dopiru zraci sunca, skrivene su divlje orhideje i najraznovrsnije gljive među gustim bršljanima i šibljem drena.


A kad padne noć, u njima sve vrvi od života. Životinje izlaze tada iz svojih skrovišta i sve se pretvara u jednu veliku promenadu života, od ježeva i krtica, koje dolaze iz svojih plitkih hodnika, šumskih i poljskih miševa, zečeva i veverica, slepih miševa sakrivenih u dupljama drveća, tamnim pećinama i napuštenim železničkim tunelima, sve do lisica, divljih svinja, kuna, lasica i jazavaca. I svi oni traže hranu, da u noćima, u kojima je najmirnije, obezbede sebi snagu za novi dan. I nalaze je na obalama reke Gradac, koja im nosi život, sve dok im sa neba ne zaprete jastrebovi i orlovi mišari.


I u samoj reci život buja, od pastrmki i klenova, koji se tek povremeno zapraćakaju na površini bistrih hladnih talasa, preko barskih kornjača, čiji se oklopi tek naziru u plavnim obalama i žaba gatalinki, koje svoje uporno kreketanje utišaju samo kada se u blizini nađe neki poskok ili smuk.


Ali, ipak, najvažnija od svih je vidra, koja je svoj dom pronašla u kristalno čistim dubinama reke. Ona je i simbol Gradca, jer je najbolji dokaz njene čistoće zato što je poznato da ove životinjice svoje stanište biraju samo na rekama koje nisu nimalo zagađene.


I dalje, preko vlažnog kamenja obraslog mahovinom, pored mnogobrojnih izvora koji se slivaju u brzake, preko brana sa kojih u slapovima pada voda, stiže se do manastira Ćelije.

U ovoj zaravni, poput neke rečne luke, između Ćelijske strane i Kaluđerskog brda, smestilo se važno duhovno središte ovog kraja. Predanje kaže da je podignut u vreme kralja Dragutina, krajem 13. veka. Crkva, posvećena Svetim arhangelima, mnogo je puta tokom burnih vekova spaljivana, ali i obnavljana i dozidavana. U porti se nalaze grob obor – kneza Ilije Birčanina, posečenog 1804. godine, kao i Justina Popovića, srpskog arhimandrita i jednog od najvećih hrišćanskih mislilaca među Srbima.


Kad reka iza sebe ostavi manastir i naiđe na nove stene valjevskog krasa i zarije se u njegove dubine, među krečnjačkim liticama se otvara veliki broj pećina. U kanjonu Gradca ima ih čak 69, a najpoznatija je Degurića pećina, usečena u Bačevski kras sa ulazom na mestu gde je reka zasekla stene. Brojne pukotine kroz koje je voda pronalazila put napravile su ovu pećinu punu podzemnih voda.


Za terasu u kojoj je nastala pećina veruje se da postoji još od ledenog doba. A Gradac je lagano dubio i usecao od davnih vremena, pa je i sama počela da ga snabdeva vodom iz svog vrela, koje otiče u ovu reku snažnog toka. Pa se ne zna da li je u pećini lepši njen izvor ili velike podzemne sale ili raznovrsni pećinski ukrasi prošarani svetlim nanosima kalcita.


I tako, osvežen novim hladnim vodama, Gradac nastavlja dalje, sve do brane Degurića, gde se uz šuštanje i huk voda sliva u jakim slapovima. Ova mala hidroelektrana, četvrta u Srbiji s početka 20. veka bila je snabdevena opremom nabavljenom iz Češke i imala je zadatak da strujom snabde jedan deo Valjeva. I danas je rekonstruisana i izgleda baš kao nekada, pre više od sto godina.


A zatim reka teče svojim mirnim tokom, oslobođena od uskih obala, široka i u zamahu.

gradac3

Među zelenim livadama i poljanama, kroz plodan valjevski kraj, između retkih vrbaka, preliva se na suncu, a u njenim čistim vodama ogleda se nebo, plavo kao i reka.

gradac pasnjaci planine.net

A kad dođe jesen i drveće se presvuče žutim nijansama, pre nego što ne otpadne svo lišće i zaplovi sa rekom, i ona dobije tamniju boju, kao da zajedno sa prirodom pozdravlja još jedno tiho umiranje.


A na obalama reke starinske vodenice, koje čuvaju neke mistične priče starih dana, kakve su se vekovima vezivale za njih. Nekada ih je bilo još i više, pa je svako selo imalo svoju, ali danas je mnoge načeo zub vremena, a većina ih više ni ne postoji.

Ipak, Ekološko društvo Gradac je prenelo na Gradac staru Ilovačića vodenicu sa Kolubare i rekonstruisalo je tako verno da i danas u njoj može da se melje žito kao vekovima ranije.

U njenom jezercetu se nalazi i simbol klisure – vidra, koja uvek stoji kao podsetnik kako priroda nagrađuje sve one koji vode brigu o njoj.


I polako, kao što sve što teče od svog izvora mora da dođe i do svog kraja, teče Gradac ka Valjevu. U samom gradu preseca je još jedna brana, na kojoj je napravljena prva hidroelektrana u Srbiji početkom 20. veka, i to na mestu nekadašnje stare vodenice prote Mateje Nenadovića. Ona je imala zadatak da osvetljava jedan deo grada, a sa Degurićevom, struja je dolazila u svaki dom.


Posle poslednje brane i poslednjeg mesta gde se iskorišćava snaga ove neobične reke, Gradac usporava i u srcu Valjeva uvire u Kolubaru dok nad njihovim modrim ušćem kao da stoji i nadgleda ga veliki Hram Vaskrsenja Gospodnjeg.


I tu reka, kao da pomalo umorna od burnog puta, usporava i baca se u plavi zagrljaj Kolubari, koja je nosi ka velikoj Savi i dalje ka Dunavu i Crnom moru. A njeni talasi, koji se lagano prelivaju na suncu kao posuti hiljadama dragulja, čuvaju sećanja i na brzake i virove, i huku ponora i dubina, i plašljive gutljaje srna na bistrim vrelima, i kloparanje vodeničarskih točkova, i snagu koju zauzdavaju brane. I sve se to krije u tihom šumu valova, a sve te priče čuju samo oni koji umeju da slušaju otkucaje srca prirode.

gradac most

Foto: Dragana Romanovića, Andra Idvodića i Slobodana Čavića i rekagradac.org

Vlasnik sadržaja ovog članka je njegov autor. Blog Živeti sa prirodom samo ugošćava kreativne autore koji žele da njihov rad dopre do većeg broja čitalaca. 
Blog Živeti sa prirodom ne polaže nikakva prava na objavljeni sadržaj. 
Ukoliko, na članak ili neki njegov deo polažete autorska prava ili ste zastupnik lica koje polaže prava na pomenuti sadržaj, a niste saglasni da se on nađe na našem blogu, molimo vas da nas obavestite o tome kako bi ovakav sadržaj bio uklonjen u najkraćem roku.

Pročitajte i ovo...

2 Komentara

  1. nataša gudović

    Ovo je nešto najlepše što sam odgledala i gledaću ponovo. Dobro je da je ova ovako lepo odradjeno. Inače sam zaljubljenik ove reke a i najlepše uspomene vezane su za ovu reku i ljude koji je takdje vole. mnogo hvala što mogu ovo da gledam.

    Komentariši

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.