Manastir Manasija i spomenik prirode ”Lisine”

5

09:30   Buđenje. Nedelja. Dan mestimično sunčan. Lagan, spor i lenj. U glavi situacija mutna. Bančilo se sinoć, zaspalo oko pola 6.

Ustajanje, doručak, kafa, telefoniranje, nagovaranje, pregovaranje. Da li se zaputiti ili ostaviti za neki drugi dan. Želje ima, entuzijazma manjka. Ipak pobeđuje želja podstaknuta snagom ubeđivanja. Odluka je pala i pakovanje je počelo.
13:00   Spuštajući se ka Leštaru od strane Karađorđevog brda, jedan teget pežo karavan prolazi bez zaustavljanja mesto na kome je kao opomena stajao znak STOP. Za tu, u najmanju ruku egzibicionističku veštinu rukovanja vozilom bio je zadužen moj drugar Mića (prozvani Šumaher, posle ove a i situacija koje će u nastavku uslediti).
Na mestu suvozača je trenutni pisac, a na kraju asfalta u Starca Vujadina zadnja sedišta zauzimaju Bojan i Aleksandra. Dakle, četvoro mladih. Posle kratkih pregovoga složno rešavaju. Pravac Beljanica.
13:30   Kod Kolara se uključujemo na auto-put, što će biti Šumaherov premijerni nastup na istom. Mala trema ubrzo biva anulirana pozitivnim odgovorom na pitanje o potrebi uključivanja žmigavca.
Prosečna brzina 130 km/č. Klima u funkciji. ”Knjaz” za osveženje i za otrežnjenje. Muzika – bluz.

Sunčamo ”Knjaza”

15:00 Parkiramo se ispred bedema koji okružuju manastir Manasiju. Na 15-tak metara iznad ulaza, zastava Despotovine.
FormatFactoryIMG_5884~1
Vreme vlažno, oblačno. Kiša u pripremi. Ulazimo. Tvrđava je u fantastičnom stanju. Obnovljena. Očuvana. Šumovita planinska padina sa jedne strane kao prirodni dodatak celokupnom ambijentu. Unutrašnjost manastirskog kompleksa izuzetno sređena. Trava uredno podšišana. Ukrasno drveće stilski oblikovano. Lavanda brižljivo uzgajana. Cveće formirano u raznolikim oblicima.
FormatFactoryIMG_5901

 

FormatFactoryIMG_5893

Ostaci starovekovne kamene kuhinje u veličanstvenom izdanju.

Penjemo se uskim metalnim stepenicama tik uz jednu od kulu, kojih ima nekoliko. Pogled sa visine još je lepši.
Počinje kišica, nadovezuje se sitan pljusak, a u društvo im uskoro ”uskače” i omanji grad.
WP_20150621_14_52_19_Pro (crno bela)
Brzo strčavamo dole i ulazimo u manastir, kako se ispostavilo u pravom momentu. Zatičemo grupicu od desetak posetilaca i domaćeg kustosa u kratkom predavanju o istoriji zadužbine despota Stefana Lazarevića. Pridružujemo im se i posle upitne rečenice o dodatnim pitanjima, započinjemo korisnu i interesantnu konverzaciju. A evo i šta smo saznali.
Manastir je izgrađen početkom 15.veka sa jakom fortifikacijom, radi odbrane od Turaka. Freske su radili tadašnji najpoznatiji evropski slikari. Kada su Turci uspeli da slome odbranu manastira, poskidali su svo zlato sa fresaka kao i kupole. Narednih 100 godina manastir je bio upropašćavan zubom vremena, bez krova kao adekvatne zaštite od padavina.
S obzirom na to, dve trećine originalnih fresaka je nepovratno izgubljeno. Ovo što je ostalo, nije dorađivano i popravljano, već stoji u svom izvornom obliku, a jedino što je rađeno su radovi na čišćenju. Uprkos tome očuvanost postojećih fresaka je izvanredna. Posebno se ističu delovi obojeni čuvenom bojom ”vizantijsko plavo”, kao redak primer očuvanosti srednjevekovne vizantijske kulture (po rečima kustosa boja je u neokrnjenom stanju očuvana na još samo par mesta u svetu). Čuvena je despotova freska u kompletnoj veličini, a za koju je on lično pozirao,kao i freske ”Sveti ratnici” na kojoj su prikazani sveci sa isukanim kopljima, mačevima i strelama, u stvari obližnji velikaši prdodređeni da odbrane manastir od spoljnog neprijatelja.
Freska ''Sveti  ratnici'' i ''vizantijsko plavo'' boja

Freska ”Sveti ratnici” i ”vizantijsko plavo” boja

U ćivotu počivaju despotove mošti. Analizom utvđena 99postotna sličnost sa zemnim ostacima kneza Lazara.
Zahvaljujemo se prijatnoj gospođi na ljubaznosti, kupujemo magnetiće, palimo sveće i odlazimo putem dalje.
15:45 Na putu do ”Lisina” Šumaher upisuje u tefter jedan prolazak kroz crveno svetlo i jedno nezaustavljanje na znak STOP, što već postaje običaj ovog zanimljivog vikend putovanja. Zaustavljamo se na parkingu pored reke Resave i započinjemo planinarenje penzionerskog tipa, po podnožju planine. Takoreći podno planinarenje.
(O tome kako je to teklo, odlažemo za sutra. Sati je 00:32 i kapci su mi otežani a pogled mutan što signalizira da je vreme za poželeti onome koji čita ovu putopisnu škrabotinu, laku noć. E pa, dragi čitaoče, laku noć. Nastavak u sutrašnjem broju. )
Ceo krajolik obiluje restoranima smeštenim na samoj reci. Jedan od njih, u koji smo kasnije zaposeli busiju, zove se ”Žubor vrela”.
FormatFactoryIMG_6099
FormatFactoryIMG_6109
Po slobodnoj proceni, površine koje njihovi kompleksi obuhvataju variraju između 10 i 20 ari. Svaki restoran obiluje malim spletom ribnjaka po kojima obitavaju jata pastrmki, spremnih da na narudžbu gosta budu izvađene, eutanazirane i pripremljene za trpezu kao jedan od specijaliteta ovoga kraja. Inače, selo Strmosten je najbliže selo, ako to nekom nešto znači.
Nastavljamo pešačenje uz pritoku Resave, rečicu Veliko Vrelo. Nasmejani prodavci sa usputnih štandova imaju širok dijapazon proizvoda u ponudi. Sirup od divljih malina i sirup od korpive, slatko od šumskih jagoda, pasterizovani vrganji, borov med, rakija drenovača, rakija trnjinovača…

 

Rečni šum kao najprepoznatljiviji efekat relaksacije.
FormatFactoryIMG_5920
Brza, i kao suza bistra planinska reka, prepuna slapova, neumoljivo teče svojim malim vijugavim tokom i predstavlja istinsko planinsko blago. Lepa je za videti i šetati pored, a još lepša za slušati i opuštati se njenim umirujućim zvucima. Može se konzumirati i za umivanje kao osveženje pored put. Pomoć prirode dehidriranom planinaru.
Celokupan spomenik prirode poseduje zavidnu infrastrukturu i zajedno sa njom čini idealno mesto za odmor i rekreaciju. Table sa objašnjenjima i putokazima na srpskom i engleskom su na svakom koraku.
FormatFactoryIMG_5915
Kao i kante za smeće. Celom dužinom uz rečicu postavljena je zaštitna a ujedno i ukrasna drvena ograda.
FormatFactoryIMG_5913
Hodate po drveno-zemljanim stepenicama a prelazite rečicu preko drvenih mostova.
Odmarate na drvenim klupama dok ruke naslanjate na drvene stolove. Suma sumarum, sve što je od čovečje ruke ovde izgrađeno, izgrađeno je od prirodnih materijala, dakle, u saglasju sa prirodom. Jedan pozitivan primer kako valorizovati jednu turističku destinaciju a ne pokvariti njenu prirodnu raskoš, već je i poboljšati.
FormatFactoryIMG_5954
Dolazimo do vodopada Veliki Buk. Sa visine od 25 metara rečica u slobodnom vertikalnom padu ispunjava bazen okruglastog oblika sa 10tak metara u prečniku. U njemu voda plavkaste boje.
FormatFactoryIMG_5925
Zemljane litice oko samog vodopada svetlo braonkaste boje, verovatno od glinastog materijala. Ponegde zeleno rastinje i mahovina. Ispred basena mali drveni plato sa klupama i ogradom. Iznad vodopada, a pored staze puca pogled na zelene šume i obližnji vrh. Za oči milina. A i za dušu ništa manje.
FormatFactoryIMG_5930

 

Idemo dalje. Penjemo se ka Velikom vrelu uz blagi lagani uspon.
FormatFactoryIMG_5944
Uređenom stazicom posle par stotina metara stižemo do vrela. U ovo doba deo vrela presuši pa su veličanstvene stene po kojima bi inače tekla bujica trenutno bez vode, sa ostacima sasušene mahovine na njima.
FormatFactoryIMG_5969
U podnožju stena je izgrađen metalni mostić i on dodaje posebnu draž. Ispod mostića počinje vidljivi deo rečice Veliko vrelo. Na prvi pogled deluje kao da ona tu izvire, međutim ona zaistinski izvire još gore u planini, nego je u ovo doba godine i količina vode manja pa to njeno stenovito korito deluje presahlo a u stvari voda teče ispod stena. To je koliko sam ja skapirao.
FormatFactoryIMG_5983
Normalna stvar, kad čovek vidi kamenje u vodi dovoljno veliko da može stati na njega, neće propustiti priliku za skakutanjem po istom, kao što je ni ja nisam propustio.
FormatFactoryIMG_5997
S obzirom da je u tim trenucima predaha sunce poprilično osetno pripeklo, vrlo prijatno nam je pasovala hladovina za koju je zaslužna gusta šumica iznad i okolo samog vrela. A pasovala nam je i kafa koju sam poneo čak iz Smedereva, skuvana u termosu i spremna za gušt.
FormatFactoryIMG_5987
Posle izviđanja maršrute kojom je car išao pešaka započinjemo lagani silazak. Za 15tak minuta nađosmo se kod ušća Velikog vrela u Resavu i rešavamo da krenemo malo i uz samu Resavu.
FormatFactoryIMG_6022
Reka šira, huk jači. Brvnare, restorani, placevi. Uglavnom u skorašnje vreme izgrađeno. Siguran pokazatelj o popularizovanju destinacije. Posle 2 km odvajamo se od glavnog toka i krećemo stazom uz rečicu Suvaju, još jednu pritoku Resave koja je u tom periodu godine već presahnula, a ta činjenica je prouzrokovala nedostatak rečnog šuma na koji smo do tada već bili navikli i od koga smo pomalo i postali zavisni tog mirnog nedeljnog dana. Blato je počelo da se pojavljuje u znatnijim količinama, a popodne ihahaj ukasnilo, tako da smo rešili da krenemo nazad i privedemo kraju planinarenje, ili adekvatnije rečeno ”rekarenje”.
FormatFactoryIMG_6069

Staro drvo

Stižemo do ušća, sedamo u prvi restoran i dočekuje nas razočarenje. Nema čorbe. Interesantno poražavajuć podatak. Kulturno se izvinjavamo konobarici i odlazimo u sledeći restoran, gorepomenuti ”Žubor vrela”. Za Šumahera i mene po porcija juneće čorbe, a za brata i sestru slatke palačinke. Za suho grlo Zaječarsko pivo, Šumaheru čaj (čaj uz čorbu???) i za Aleksandru sokić.
FormatFactoryIMG_6083
Bučni huk reke počinje da stvara uspavljujući efekat. Čorba je gotova, pogača se štrpka, palačinke na čekanju. 20 minuta. 25 minuta. Od palačinki ni traga ni glasa. Glad i neočekivano čekanje uzimaju maha. U zadnjim trenucima pred dogovoreni beg iz kafane usled neadekvatne usluge stižu palačinke. Dovršavamo mezetluk i tražimo račun. Ceh 1390. Pogača koja nije ni naručena 250. Nema veze. Opraštamo ovaj fini kafanski bezobrazluk ovim nasmejanim ljudima, uredno plaćamo i krećemo put kuće.
19:45. Na nebu divan zalazak sunca koji kao da želi da nas na najlepši mogući nebeski način isprati i slikovito zabiberi današnju mini ekskurziju.
FormatFactoryIMG_6129
FormatFactoryIMG_6157
21:00 Smederevo.

Vlasnik sadržaja ovog članka je njegov autor. Blog Živeti sa prirodom samo ugošćava kreativne autore koji žele da njihov rad dopre do većeg broja čitalaca. 
Blog Živeti sa prirodom ne polaže nikakva prava na objavljeni sadržaj. 
Ukoliko, na članak ili neki njegov deo polažete autorska prava ili ste zastupnik lica koje polaže prava na pomenuti sadržaj, a niste saglasni da se on nađe na našem blogu, molimo vas da nas obavestite o tome kako bi ovakav sadržaj bio uklonjen u najkraćem roku.

Pročitajte i ovo...

5 Komentara

  1. Jasminka

    Ova reportaža je (baš kao i sve tvoje dosadašnje koje sam pročitala) izvanredna i odlično dokumentovana fotografijama! Samo tako nastavi!

    Komentariši
  2. Данијела

    Предиван путопис о манастиру Манасија, византијско плавом и ”Лисинама”. Читајући и гледајући фотографије, човек пожели да пође и уживо обиђе ове лепе пределе наше драге и вољене отаџбине, Србије! Хвала путописцу, а уједно и фотографу!

    Komentariši

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.