Tara – znači divljina

4

Bejaše ovo dan održavanja jedne renomirane planinarske manifestacije pod nazivom ”Dani planinara na Tari”, a koja se odigrala tačno četvrtog jula dvehiljadeipetnaeste godine.

Zadnji i jedini put kada sam bio na Tari bilo je to na ekskurziji preko osnovne škole, pre nekih dvadesetak godina. Od tada su se nebrojive količine dunavskih voda ulile u Crno more, i najzad sam dočekao reprizni trenutak, ali u jednom sasvim drugačijem štimungu, sa planinarskim orkestrom na čelu. Prepešačismo 20 km staze kružnog oblika na 30 i (sasvim solidan) kusur stepeni, a evo i kako je sve to teklo, od samog početka stvari.
03:30 Navijeni alarm revnosno se oglašava budeći me iz nekakvog slabašnog sna. Od silnih basova iz tinejdžerskog komšiluka nisam siguran da li sam uopšte i spavao. Moguće da sam budan sanjao da spavam, ali sigurno znam da sam se svojski potrudio da zaspim. Znao sam šta me sutra čeka i da trebam odmor. Ipak, bio sam uveren da kad se budem vratio sa sledujućeg putešestvija cela ta problematika oko (ne)spavanja imaće važnost ravnu ubijenom komarcu od pre neki dan. Reših da ubedim sebe da je san bio okrepljujući , ustajem, i obavljam jutarnje pripreme za polazak. Umivanje, kafa, pranje zuba. Rančevi spakovani i spremni.
04:00 Četvoro mladih i raspoloženih planinara pronalaze svoje mesto u autu marke Golf ”dvojka”. Neuništivi srpski tenk nemačke proizvodnje spreman je za akciju. 1300 zadovoljavajućih kubika, četvorostepeni menjač za bezbednu i ne prebrzu vožnju, kamionski duboko kvačilo, ulje na optimumu i 25,8 litara BMB 98 benzina iznosili su njegovi parametri. Više od toga nam nije ni bilo potrebno.
Ispostavlja se da niko od prisutnih golfovih putnika dotične noći nije okom trenuo, ili je samo trenuo, i ništa više od toga. Sinhronizacija tima koja i nije baš za neku pohvalu. Čekalo nas je 460 km vožnje i 20 km pešačenja (na plus 40). Međutim, tog sunčanog letnjeg dana, u svim srcima putnika golfa čvrsto je vladalo uverenje u naslov jedne antologijske ju rok pesme ”Sve je lako kad si mlad”. Čak i neispavan zaputiti se na daleki put radi pentračenja po strmoj planinčugi je lako. Ali samo kada si mlad. I kada doživljavaš planinu kao magnet koji te svojim silama mami u svoja nedra bujna. U bešumnim pregovorima sa samim sobom oko planova za vikend ”ona” će uvek imati dominirajuće razloge  koji bi prevagnuli u njenu korist.
Farovi ”upaljeni”. Pojasi privezani. Radi boljeg protoka vazduha prozori do kraja spušteni. Retrovizori pod odgovarajućim uglom podešeni. Svi uslovi za bezbedno odvijanje saobraćaja obezbeđeni. U dogovoru sa našim planinarskim poglavarom iz P.D. ”Ćelik”, pratićemo njihov beli mini-bus, kao u nikada snimljenom domaćem filmu ”Od Smedereva do Tare i nazad”. Ovakav vid prevoza u velikoj meri olakšaće nam putovanje jer nećemo nešto posebno morati da vodimo računa o tome ne promašimo put i skrenemo levo kod Albukerkija.
Trasa kojom će se naš predragi Golf, i ništa mnogo manje dragi mini bus, kretati, izgledaće ovako: starim putem ka Grockoj, pa na Bubanj potok, obilaznicom oko Beograda na Ibarsku, kod Lajkovca odvajanje i pravac ka Valjevu, prolazak kroz grad, Valjevske planine, Bajina Bašta, jezero Perućac, selo Rastište. Dođeš, popneš se, i porasteš. Što je dabome i logično.
FormatFactoryIMG_6623 Пауза
Prva pauza koju smo napravili bila je na jednom zavijutku na putu ka Bajinoj bašti. Ubrzo nakon toga nas je svojom prirodnom lepotom primorao na zaustavljanje jedan mali vodopad sa hladnom izvorskom vodom, a nedugo posle krivac za sledeće zaustavljanje oličen je u objektu prodavnice. Hladna kisela obavezna, neizbežne cigarete za pušače, Guarane, Jafa keks, i puna kesa sa stvarčicama naručenim od saputnika iz belog mini busa. Redovna stvar. Autobusu se žuri, nema stajanja. Ko oseti ”potrebu”, neka je i suzbije.
FormatFactoryIMG_6632 Водопад поред пута

Valjevski pejzaž
Valjevski pejzaž

Put je solidan, tu i tamo neka rupa, neka zakrpa. Vidici se otvaraju, predeli brdoviti, planinski. Sa naše leve strane iskače nam Povlen. Ulazimo u predeo krivudavih i zmijolikih ”lakat” krivina. Sva sreća što zbog žurbe još nisam stigao do doručka, inače bi bio turbo šejk u stomaku.
08:00 Stižemo u područje opštine Bajina bašta. Desno nam je Drina. Čuvena, brza, moćna i čista. Pravi pravcati rečni dragulj. Upravo nas je i njen idilični predeo naterao na sledeću pauzu, tačnije rečeno njena ”kućica iz snova”. Kako nam se ukazala posle jednog spusta na čistini i pogledu koji ”puca” na reku, tako smo se zabezeknuti kao po komandi zaustavili i istrčali iz auta da se nauživamo pogledom u njenoj bajkovitosti i da izškljocamo par sličica naravno.
To je mala drvena kućica napravljena nasred reke na jednoj velikoj steni i samim svojim položajem deluje nestvarno. Ima krov, prozore, doksat, sve sastavne elemente kuće. Kakvoj svrsi služi i čemu je tačno namenjena ne znam, ali da izgleda kao u romanu, to mogu da potvrdim. U suštini, ceo prizor je neopisiv, tako da džabe sam i trošio prste kuckajući ove redove. <a “>
FormatFactoryIMG_6635 Кућа из снова
FormatFactoryIMG_6641 Кућа из снова
08:10 U dogovoru sa poglavarom iz mini busa uparkiravamo se u Bajinoj bašti radi poduže pauze. Golfa uparkiravamo na jednom malom parkingu u sasvim nepristupačno ćoše, ali to je golf pa to tako i može. Ako treba, poleteće. Samo da mu iz gepeka izvadimo krila i stavimo u pogon.
Sunce je pripeklo dobro, iako je još relativno rano. Posle par malih uličica nalazimo privremeno utočište u jednom lokalnom kafiću preko puta glavne pošte čija arhitektura odiše komunističko-avangardnim stajlingom iz sedamdesetih godina prošlog veka. Veliki narandžasti, iznutra zatamnjeni prozori, a iznad njih izrazito okomiti neuobičajeni betonski krov, sa vertikalnim i pravolinijskim, paralelno izrezbarenim žljebovima. Posve interesantna arhitektonska celina.
FormatFactoryIMG_6648 Пошта у Бајиној башти
Sivi, misteriozni objekat u oličenju letećeg tanjira iz holivudskih filmova ispred pošte. I mali zeleni koji izlaze iz njega, al’ kad bi se zezali.
FormatFactoryIMG_6650 Летећи тањир испред поште
Na vozačevom delu stola kofeinski napitak i kisela voda, ispred ostalih ”BB specijalka”, rakija lokalnog brenda. Pola sata relaksacije i pauza je gotova. Dolazimo do parkinga, kad eto ti neki bezobrazni ”pik ap”, zablokirao nam Golfa. Momentalno započinjemo konsultacije oko toga sa koje strane bi nam bilo najpogodnije da mu priđemo, ščepamo ga i eleminišemo ne bi li se iščupali iz tog opsadnog stanja, kad odjednom, ne lezi vraže, eto ga gazda od bezobraznika. Hitro ga pomera, nespretno se izvinjava, i u zadnji čas, spasava mu život.
09:00 Nemačko borbeno planinarsko vozilo je na putu. Posle 12 km dolazimo do jezera Perućac. Voda plavkasta, u pozadini zelene i šumovite planinske padine. Put katastrofalan, uzan, izrovaren, tuneli mnogobrojni, glomazni autobusi kao puževi spori., zastoji, zakrčenja. Prva, druga, prva, druga…
FormatFactoryIMG_6651 Перућац из аута
09:30 Dolazak u selo Rastište. Manifestacija u poodmaklom otvaranju. Uparkiravamo se, pozdravljamo, presvlačimo, pripremamo rančeve, doručkujemo, uz termos kafenišemo.
Pre nego što krenem na opis staze ne bi bilo loše napisati par informacija o samoj planini. Tara spada u srednje visoke planine, čija je prosečna n.v. 1.000 – 1.200 metara. Najviši vrh je Kozji rid – 1.591 metar. Nacionalni park Tara sa Zaovinama i Mokrom Gorom nominovan je od strane MAB komiteta kao potencijalni rezervat biosfere, koji će imati prekogranični karakter jer će obuhvatati i područje budućeg Nacionalnog parka Drina u Republici Srpskoj.
Ovo je tipično šumsko područje, gde dominiraju mešovite šume smrče, jele i bukve (preko 85% šumskih površina), a specifičnost u odnosu na druge planine Balkanskog poluostrva predstavlja veliki broj reliktnih i endemičnih šumskih vrsta i zajednica. Od oko 1300 biljnih vrsta, 76 su endemične. Po nekim mojim skromnim saznanjima, jedino Durmitor ima više. Poređenja radi, na Olimpu ih ima 23, a na Staroj planini oko 30. Čuvena Pančićeva omorika je jedan od endemita. Ovde takođe obitavaju 53 vrsta sisara i 153 vrsta ptica. Značajno je stanište mrkog medveda.
10:00 Posle raspitivanja o markacijama i stazi, i dobijanja protivurečnih preporuka, krećemo na uspon, rešeni da kad stignemo do mesta odvajanja za kraću (12km) i dužu stazu (18km), a u zavisnosti od trenutnog osećaja, odlučimo na koju ćemo stranu. Specifikacija duže staze bi trebalo da izgleda ovako: kamp (440 mnv) – Sedaljka – Kozla – Orlov vis (910 mnv, vidikovac) – Miljina kuća – Božurna – Bilješka stena (1240 mnv, vidikovac) – Božurna – Požar – Stećci – Sedaljka – kamp. Kraća ne bi uključivala posetu Bilješkoj steni i tu je jedina razlika.
Odmah na samom početku, usled onolike vrućinštine, dočekuje nas hladan tuš. Od markacija nigde ”ni korova”. Iako su nas iz organizatorske posade uveravali da nema gde da promašimo jer su svuda markacije, izgleda da su zaboravili da nam napomenu da će njihove kolege ”sakupljači”, misleći kako iza njih nema nikoga, skidati markacije u toku trajanja akcije (objašnjenje sledi). Ako to nije smisleno smišljeno, nego iz razloga mrzovoljnosti da se ne prođe dvaput stazom, onda se takva ideja može okarakterisati kao čista budalaština.
Šta bi bilo da se nekom slošilo (na 40 stepeni po dobrom nagibu realno i moguće), i da je morao hitno da se vrati u kamp, a kako to samo sudbina zna da udesi, nigde oko njega vodiča pa je osuđen da mora sam. Čovek krene, podstaknut trenutno lošim zdravstvenim stanjem napravi pogrešno skretanje, odluta u šumu i pojede ga medved. A ne mora ni to, dovoljno je samo da zaluta.
Pošto ne možemo da se oslonimo na markacije, transformisali smo se u istražitelje. Prenapregnuto smo istraživali travu, ne bi li došli do one koja je ugažena,  što je najpouzdaniji pokazatelj o tragovima prolaska planinarskih ordija.
S obzirom da smo i dalje bili u selu, prošli smo brojna seoska imanja i na njima endemske ljudske primerke kojima smo se obraćali standardizovanim planinarskim rečnikom. ”Dobar dan, pomoz’ Bog (ili) srećan rad, jel’ su prošli neki ovuda?”, ”Jesu, prošli”. ”Hvala lepo, doviđenja i sve najbolje” ili jednostavnije ”Fala, živ bio!”.
FormatFactoryIMG_6663
Polako ostavljamo selo za nama. Kuće i imanja se proređuju, a uspon konstantan i potencijalno pojačavajući. Susrećemo zaostale i zamorene planinare, uglavnom sredovečne ljude. Posedali po hladovini pored staze, povadili peškire ne bi li se obrisali i otarasili od dosadnog, neizbežnog znoja, vodama iz rančeva polivaju usahla grla i praveći naizmenično duboke udisaje i izdisaje, jadikuju i zajednički ustanovljavaju kako ima mnogo da se ide pod nagibom jakim i kako je bolje vratiti se nazad nego po ovakvoj žegi stare kosti po planini tegliti. Jedan se ispružio koliko je dug i ”mrtav ‘ladan” zaspao na goloj zemlji. Briga njega što Srbija nema more…
Jedan od najlepših delova staze

Jedan od najlepših delova staze

Prolazimo pored velike stare žute trešnje. Nailazimo na ogromnu procvetalu lipu. Krademo joj mirise, oplemenjujemo pluća i produžavamo dalje. Nailazimo na hladovinu, ulazimo u jedan prošireni deo staze koji sa svoje desne strane ima instaliranu drvenu ogradu, napravljenu od stabala i stablašaca iz okolne šume. Lep prizor i lepa ideja delotvorno sprovedena u delo. Malo dalje, na jednom kamenitom delu staze, nalazimo i na kamenu ogradu. Infrastruktura kameleonskih karakteristika, u skladu sa prirodom.
FormatFactoryIMG_6661
Jedna mlada bagremovo-borova šumica nudi nam svoju prijatnu hladovinu kao privremenu oazu za kratki predah, a mi joj takvu gostoprimljivu ponudu nismo želeli odbiti, ne iz razloga da je ne bi uvredili, nego da bi sačuvali duše koje su počele da nam proviruju iz noseva. Sedamo po travi, hidriramo se i snažnim plućnim trzajima prečišćavamo od zagađenih vazdušnih splačina koje smo iz grada doneli. Borovi i omorike se pojavljuju sve češće. U početku manji, a zatim sve veći i veći, u grupama, ili pojedinačno. Ima i ogromnih primeraka od po 30-40 metara sa stablima preko metar prečnika, ko zna koje starosti. Počinje da dominira krševita podloga.
<a “>
FormatFactoryIMG_6666
Sustižemo prvog aktivnog planinara na stazi, inače iz organizacionog tima, koji nam se počeo žaliti kako je sinoć ”zaginuo” od rakije pa je u startu sebi dodelio zadnje mesto u koloni. Pretpostavljam da ga je upravo mamurluk sprečavao da dalje nastavi sa suludom kampanjom skidanja markacija i zabašurivanja tragova.
Markacije inače nisu bile u standardizovanom obliku na koji smo navikli, već u vidu žutih traka privezanih za grane. Možda je takvo rešenje izabrano u cilju očuvanja nacionalnog parka od išaranosti sprejevima po drveću, ali činjenica je da su ovakve markacije teško uočljive i slabo primetne, upravo zbog žute boje koja se lako utapa u prirodu. Najbolje bi bilo da su crvene ili neke druge, jarke boje. Organizatori, minus!
FormatFactoryIMG_6670 Изразито густа шума
Staza nas dalje dovodi u veoma gustu bukovu šumu. Tlo je prekriveno debelim slojem lišća koje tu ostaje preko cele godine. Na takvom braon pokrivaču sunce tek nasumično uspeva da probije zgusnute krošnje praveći zlataste fleke po tlu. Kao nekakva džinovska šumska lampa koja svojim zracima crta po zemljinom platnu.
FormatFactoryIMG_6674 Изразито густа шума
Stižemo do prvog vidikovca: Orlov vis (910mnv). Zaklonjeni krošnjama od žarkog sunca punimo baterije ispijajući očima vodu iz jezera Perućac i rijeke Drine.
Pogled na jug sa Orlovog visa

Pogled na jug sa Orlovog visa

FormatFactoryIMG_6682 Орлов вис
Nastavljamo dalje šumom i stižemo na mesto odvajanja dveju staza. Iako smo ispočetka tipovali na kraću stazu, zbog dužine puta i iscrpljujuće vožnje, jednoglasno smo doneli odluku da nastavimo dužom. Ipak bi bila pregolema šteta da se propusti tih par dodatnih kilometara užitka u ovoj divljoj i netaknutoj prirodi koju nam kao na dlanu nudi ovaj prirodnjački kraj.
Nastavljamo dalje malo osunčanijim delom, ulazimo u šumu pa izbijamo na zemljani put. Registrujem turističku infrastrukturu, table sa natpisima i objašnjenjima. Profi odrađeno (za razliku od nekih zemalja EU koje bi po ovom pitanju mogle da se malo ugledaju na nas).
FormatFactoryIMG_6695
FormatFactoryIMG_6743
FormatFactoryIMG_6741
Nailazimo na stare očuvane četinarske pojedince, i posle sat, sat i po od odvajanja staza osvajamo vidikovac Bilješku stenu na 1275nmv.
Kao da su me prisluškivali kad sam nečujno pričao sa samim sobom, i okolnom biljnom svetu usput dobacivao kako bi mi najviše od svega na vidikovcu pasovalo jedno zmijski hladno pivo, organizatori su mi uslišili želju. Pivske zalihe su planule dok si rekao piksla.
Pogled na istok sa Bilješke stene (Srbija i Republika Srpska na smenu)

Pogled na istok sa Bilješke stene (Srbija i Republika Srpska na smenu)

Pogled na Perućac sa Bilješke stene

Pogled na Perućac sa Bilješke stene

Sa ove pozicije malo je teže odrediti granicu između Srbije i Bosne, jer je Drina ovde napravila pravu zavrzlamu zahvaljujući svom meandarskom toku. Ovde imamo situaciju da kada gledamo u jednom pravcu vidimo nekoliko puta delove dve iste države, naizmenično. Dvojicu ovdašnjih planinara dobro sam namučio ne bi li mi razjasnili situaciju oko tih graničnih peripetija.
Zaista, kad čovek malo bolje promisli o svemu tome, vrlo lako može doći do sledećeg logičnog zaključka. Uzevši u obzir da jedan isti narod živi na celoj ovoj teritoriji, a da se ne bismo previše zamarali razjašnjavanjem oko toga koja država počinje na kom brdu i iza koje čuke počinje sledeća, možda ne bi bilo loše da lepo isušimo Drinu i spojimo dve nesrećno rastavljene srčane polovine u jedno celo srce, koje bi ispunjeno otadžbinskom ljubavlju i srećom, kucalo u jednom istom taktu, napajalo jedne iste grudi, pumpalo za jedan zajednički život i živelo u jednoj, zajedničkoj duši.
Pogled na sever, severoistok

Pogled na sever, severoistok

I sam pogled sa Tarinih vidikovaca odaje utisak neukrotivosti, kao i divljina koja se u njenim nedrima skriva. Ništa drugo za konstataciju svakog metra ove planinarske miline osim da – Tara znači divljina.
Blaženi odmor

Blaženi odmor

FormatFactoryIMG_6725
FormatFactoryIMG_6738
FormatFactoryIMG_6744
Posle dobrih 45 minuta relaksacije stavljamo se u pokret. Stižemo na mesto odvajanja staza i nastavljamo silazak. Staza je kružna i silazak je za nijansu blaži nego pri usponu. Ima dosta hladovine, i nema premnogo kamenitog krša. Izforsirana kolena počinju da bride, na izbalansiranom nivou.
Sprijateljavanje

Sprijateljavanje

FormatFactoryIMG_6769
FormatFactoryIMG_6771
17:00 Vraćamo se u selo. Napomenuću da smo prošli kroz potez Gajevi sa kompleksom stećaka iz 14. i 15. veka, još jedan element ukupne turističkoe ponude nacionalnog parka. Prošli smo interesantnu, šarenu seosku crkvicu i dolazimo do kampa. Istezanje. Presvlačenje. Pasulj sa kupus salatom. Odmor.
19:00 Sedamo u Golfa, koji nas je verno čekao po opakom suncu, ”palimo” mašinu i krećemo pravac jezera, sa namerom zaustavljanja, ne bi li uneli malo kofeinskog napitka pred put u nekom od obalskih kafića. Kako je već bilo kasno i sunce počelo zalazak, na putu do jezera smo apostrofirali da je vreme za planirano kupanje prošlo. Međutim, slagali smo sami sebe.
Kako smo stigli do jezera i kako nam se pred očima ukazao flos sa lepim, velikim uređenim prilazom za kupače, kao i celokupan bogati jezerski prizor, bezrezervno poništavamo malopređašnju odluku i trčimo na presvlačenje. Neka je kasno, neka će mrak, neka nas čeka još 250 km vožnje, ali posle celodnevnog ”prženja” na suncu najveća bi greška bila bila proći pored, a ne osvežiti se u jezeru.
FormatFactoryIMG_6779
FormatFactoryIMG_6787
Posle izlaska iz vode imao sam tako prijatan i relaksirajući osećaj, da sam osećao kao da sam se probudio iz jedne potpuno opuštajuće popodnevne dremke. Seli smo za sto najbliži jezeru i naručili kafu. Kafić deluje dosta ugodno i prostrano, napravljen iz više nivoa i enterijerskih stilova. Najlepši je deo najbliži jezeru.
FormatFactoryIMG_6795
FormatFactoryIMG_6788
21:15 Polazak za Smederevo. U povratku bogat životinjski svet prikazuje nam se noćnim kretanjem. Jedan bambi i lisice komada dva presekli su nam put. Pravimo četrdesetominutnu pauzu na pumpi u Valjevu i oko 03:00 stižemo u grad. Matematika nam govori o skoro 24časovnom planinarskom danu. Odužilo se, ali je svake sekunde vredelo.
Bilans:
-pređena kilometraža u vožnji: 460 km,
-pređena kilometraža u pešačenju: 19.6 km,
-pređena visinska razlika u pešačenju: 1100 m,
-kondiciona težina staze (po jakom suncu): 7/10.
Ukupan utisak: VRLO DOBRO!

Vlasnik sadržaja ovog članka je njegov autor. Blog Živeti sa prirodom samo ugošćava kreativne autore koji žele da njihov rad dopre do većeg broja čitalaca. 
Blog Živeti sa prirodom ne polaže nikakva prava na objavljeni sadržaj. 
Ukoliko, na članak ili neki njegov deo polažete autorska prava ili ste zastupnik lica koje polaže prava na pomenuti sadržaj, a niste saglasni da se on nađe na našem blogu, molimo vas da nas obavestite o tome kako bi ovakav sadržaj bio uklonjen u najkraćem roku.

Pročitajte i ovo...

4 Komentara

  1. Nepoznato

    Ukupna ocena, odlican, zanimljiv putopis!

    … I samo par sitnih sugestija:
    – svaka slika bi delovala bolje sa prigodnim naslovom (po neki duhovit bi se lepo uklopio u celinu)
    – jos par slika bi upotpunilo pricu (bilo bi interesantno videti neko ogromno stablo izbliza, mnogo ljudi i ne zna kako izgleda panciceva omorika, zutu markaciju jer joj je posveceno (relativno) dosta teksta, nepredvidjena relaksacija u jezeru, …), mozda na ustrb po neke dvostruke slike istog/slicnog objekta!?

    Komentariši

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.