NENAD JEZDIĆ o selu i prirodi- Useravam se u gaće kad neko kaže: “Moji su stari Beograđani”

4

Krstareći netom naišao sam na jedan zanimljiv članak – intervju koji je poznati glumac Nenad Jezdić dao za Informer pre nekoliko meseci.

I dok većina ljudi samo mašta o odlasku na selo iz svojih betonskih konzervi u velikim gradovima, često u nepoznatim zemljama, tumarajući među nepoznatim ljudima, jedući lošu hranu… i onda opet sneva i mašta, a nikada ne napravi ni jedan jedini korak ka realizaciji na javi, već se divi potezima drugih ili ih obezvređuje, verujući da stisnut u okove i ponizan kao crv, predan većini, vukući svoj teret kao mrav, možda nekada negde i promeni svet oko sebe i sebe u njemu.

Nažalost ništa ne dolazi samo i nikada nećemo osetiti blaženstvo ukoliko ne uložim trud i ne zaradimo ga. Zato će većina baciti pogled i reći “Lako je njemu”… naravno, uvek je nekome lako, a samo nama teško.

Zato želim da podelim neke zanimljive momente ovog intervjua, ukoliko ga niste pročitali, a koji govore koliko je potrebno žrtve da bi se živelo zdravije, prirodnije i srećnije.

Kako reaguje okolina? Obično misle da čovek beži od nečega kada ode na selo?

Nigde, bre, ja ne bežim. Ja samo idem tamo gde mi je lepo. Idem tamo gde mi srce hoće.

Čovek ne može da živi bez pritiska. Ne može da živi a da ništa ne radi. Znaš? Što kažu: s neba samo kiša pada. To sam u selu naučio, znaš? U životu moraš da radiš i stvaraš. Zaista sam to iskreno osetio. Iz nekog viška energije i istinske želje osetio sam da moram da radim još više nego što radim u pozorištu. A radio sam žestoko u tom pozorištu. Nekad i po četiri-pet premijera godišnje. Kad sam iskusio taj pozorišni život, kad sam celu tu stvar propustio kroz sebe i razumeo, ili ne razumeo, užasno me je uvredila činjenica da javnost nas glumce doživljava kao onog cvrčka iz basne. Mi smo kao neki bedževi, kako bih ti rekao, koji su u modi, pa onda više nisu. Retki su među nama oni koji celog života, svojim radom i predanošću, svedoče o čoveku – toj najvećoj misteriji i najprisutnijoj tajni na planeti – njegovom sklopu, emocijama i celom biću. Zato sam odlučio da surovost glumačke sudbine artikulišem na svoj način.

Teško je raskinuti vezu sa gradom, naročito deci, ali ako se radi na stvaranju boljih uslova, i život na selu nije loš, evo kako je to ocenio Nenad.

Pa, vidi, ja se nadam da će i njima to selo biti inspiracija kao i meni. Doduše, moja deca su sad, hajde da kažemo – tinejdžeri, dobro neki su još deca, neke su se i zadevojčile, pa im je još daleko sve to, mada vole selo kao mesto gde mogu da se izduvaju i oplemene prirodom. A što se tiče mog biznisa, moje rakije, mog pogona, da ne kažem fabrike, to je nešto što zavisi samo od mene i što će biti završeno, samo da mi da Bog zdravlja.

A zašto je danas sramota biti seljak, zašto vredimo samo ukoliko smo zvezde rijalitija, ako vozimo skupo automobil ili pravimo selfi skupim telefonima?

– Useravam se u gaće kad u nekom društvu neko kaže: “Moji su stari Beograđani. Ne vidim ništa ružno u tome što ljudi hoće da se inspirišu prirodom i selom. Mi i jesmo narod koji je poreklom sa sela. 

Zašto se stideti ovoga?

Pametnom dosta!

Ceo intervju bez mojih opaski, možete pročitati ovde.

Vlasnik sadržaja ovog članka je njegov autor. Blog Živeti sa prirodom samo ugošćava kreativne autore koji žele da njihov rad dopre do većeg broja čitalaca. 
Blog Živeti sa prirodom ne polaže nikakva prava na objavljeni sadržaj. 
Ukoliko, na članak ili neki njegov deo polažete autorska prava ili ste zastupnik lica koje polaže prava na pomenuti sadržaj, a niste saglasni da se on nađe na našem blogu, molimo vas da nas obavestite o tome kako bi ovakav sadržaj bio uklonjen u najkraćem roku.

Pročitajte i ovo...

4 Komentara

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.